Čovjek nikad ne zna šta ga čeka. Osim mene, koji sam taj dan puštao ploče u Palachu. Pa nisam imao izbora za bijeg. Od 19 do 23.30 sati dežurao sam uz miks pult zabavljajući zatečene goste u klubu. Mogao sam komotno izrađivati i cvjetne aranžmane, toliko uzbudljivo – postnovogodišnja depresija je trajala obično po desetak dana – bilo je tu večer. Tu i tamo netko bi se popeo stepenicu gore do mene tražeći nek’ zavrtim EKV i Ramonese, katkad se zadržavši na kraćem razgovoru, jer ploče su tražile konstantnu pažnju i brzu reakciju. Pogotovo kad su odlazile u fejd-aut.
Čitajte dalje